Jutros mi snovi tobom mirisahu
k’o rano cveće prolećem što buja,
sve žudnje tvoje ime gugutahu
k’o jata sinoć rođenih slavuja!…
Jutros mi snovi tobom mirisahu!

I tobom sve me pozdravljahu stvari!
Iz sveg mi tvoja usta puna zore
zborahu svojim govorom što žari,
iz sveg ljubljahu dva oka što gore!…
Tobom me neme pozdravljahu stvari!

O tebi jutros pričahu sve ruže
zanosno priču ružičastu jednu,
i sveži pupi, što se ljupko kruže,
tepahu pesmu beskrajnu i žednu!…
Grcahu jutros o tebi sve ruže!

Dok proleća te izbirahu moja
caricom svojom, i tamjanom bujne
mladosti nedra kadijahu tvoja,
uz psalme krvi vrele i olujne!…
Proleća tebi klanjahu se moja!

Carice mojih proleća što cepte,
jutros sve rime moje se zlaćahu
zlatom u kom ti lepe kose trepte,
i sve se pesme u te pretvarahu!…
Carice mojih pesama što cepte!

Mirko Korolija
(1886 – 1934)