Majko moja,
zašto me od grudi svojih odvajaš,
zašto me u tuđine nepoznate
i daleke proganjaš?
Ja sam tvoje dete, nemoj naše veze da razaraš
i mene,
od matice, plemenitog Roda svoga, da odvajaš!

Volim te, srce si mi iznedrila,
ljubavi me naučila,
krila moja bela si mi svila,
golubicu od mene načinila!
Na sunčevim zracima, sve sam tvoje krajeve posetila,
grudi tvoje s njima zalila,
Bogu se, za bogastva tvoja zahvalila!

Suzama sam prelila sve te rane, dušmanin što ti zadade,
gledajući te demone,
prokletnike, što po tebi otrove sade!
Slušam strane čizme da te gaze,
došli zlikovci da zarade,
bunim se i vičem,
anglo-germanski smrade, bale vam cure niz brade!
Ne mogu više majko, oprosti mi na slabosti,
odlazim, ne znam kako da se borim
i nadvladam sve te grubosti!
Pomozi mi da prebolim i zaboravim,
te odvratne pakosti!
Kako da ti pomognem, pokaži mi put,
da te iz tuđine, spasem od tih gadosti?

Kćeri draga, mlada bela golubice,
polomljenih krila,
mila moja što sačuva, časno lice!
Porobljena sam od domaćih izdajnika,
što sede na dve stolice!
Kožu mi rasporiše, grabeći i deleći pohlepno
za sebe i za one, kojima služe kao ulizice!

Oni mene bole, više od stranih hordi,
pitam se, gde se zagubi
hrabri narod moj gordi,
duh ih sveti napustio, dopustiše,
da ih vode, kukavički podmetnuti porodi!
Zaboraviše na Lazara, Tadeja i Nikolaja,
nebesko carstvo i Oca Boga, što ih samnom rodi!

Raširi tvoja bela krila, pa poleti
kćeri moja mila!
Na nedra mi uplakana sleti!
Suzicama ti narod probudi  i braću pozovi,
iz moje sestre Rusije, te sa njima opleti,
na ove demone, što po meni hode!
Zagrljena braća će umeti, svim alama odoleti!

Oj Srbijo, majko moja mila,
obećavam, obnoviću tebi carstvo!
Probudiću narod, opet ćemo biti sila,
što poštuje Boga i njegova prava!
Proteraću sve gadove, obnoviću tebe kakva si i bila,
zapevaće pesma i na selu biće opet prela!
Živela mi majko mila, veru i hrabrost si mi povratila!!!

Milan Nikolić Izano
Hanja Krit, decembar 7519 godine.