Među onima koji su u sferi takozvanog medijskog rata najviše učinili svakako je Nikola Janić, poslovni čovek, nastanjen gotovo tri decenije u mestu Varmdo u Švedskoj. Zapostavivši redovan posao, uz razumevanje svoje Majvor, supruge – Šveđanke koja je naučila naš jezik, ovaj domišljati, kreativan čovek toplog srca, rodoljub koji podjednako voli sve ljude, napisao je na švedskom knjigu “Srpske glave- istina bez odgovora”, u kojoj žestoko polemiše sa švedskom zvaničnom politikom i medijskom neobjektivnošću. Ukazujući na stravične zločine nad srpskim narodom, prećutane na Švedskoj televiziji i u švedskim novinama, Janić preispituje smisao lažnog prezentiranja stvari i događaja u zemlji koja se prikazuje kao demokratska.

“… poverenje koje imam da su podaci koje dobijam od Tebe tačni -napisao mi je Janić 2. juna 1992. – veliki su činilac sigurnosti koju osećam prilikom pisanja i kontaktiranja sa odabranim osobama. Nadam ce da ću koliko sutra moći da pošaljem prevod pisma predsedniku Švedske vlade Karlu Biltu, povodom njegove izjave da je njihova meta “nacionalistički, komunistički režim u Beogradu”.

U maju 1992. ovaj naš verni saradnik izveštava da je na Švedskoj televiziji emitovan film Hrvatske televizije o “srušenom Dubrovniku”. Izrečena je laž da je na ovaj grad palo preko 1.000 granata, od čega 45 samo na Stradun! To je bio za nas signal za uzbunu. Dali smo ce smesta u potragu za pravim podacima i uskoro ih dobili od Džona Pitera Mahera, američkog slaviste koji je tih dana posetio drevni grad, o čemu je već bilo reči.

Neumoran, uporan, Janić je bezbroj puta opsedao najistaknutije ličnosti političkog života i novinarstva zemlje u kojoj živi, slao im demantije, ispravke, odgovore, kasete. Bivao je često gost u programima Švedske televizije, učestvovao u javnim sučeljavanjima mišljenja. A za Program za inostranstvo realizovao je izvanredno argumentovanu emisiju “Intenzivni uticaj”: (https://www.youtube.com/watch?v=R9_xpZhmNgM) u kojoj je potpuno raskrinkao neznanje i pristrasnost švedskih medija, uvukavši u igru nekoliko urednika koje je matirao njihovim sopstvenim kontradikcijama.

“Što ce tiče priloga o gađanju Sarajeva od strane hrvatskih snaga teškom artiljerijom – piše Janć – na televiziji su to (samo neki kanali) prokomentarisali sa par reči. Neke novine nisu ni objavile, pa ih redom zovem i direktno pitam odgovornog urednika: „Gospodine, da li ce bar malo stidite?” Neki su odgovorili da će pisati, a neki bezobrazno i sa idiotskim razlozima pokušavaju opravdati neobjavljivanje u njihovim novinama…” (14.juli 1992.)

“…Ja sam vam pomenuo da posle 12 treba da razgovaram sa urednikom emisije Vesti na TV 4 … Razgovarali smo pola sata i dogovorili dobre stvari. Večeras je trebalo da pokažu nešto o “koljaču”, da u kratkom razgovoru prokomentarišem situaciju. Nažalost, ma koliko ja to želeo i hteo, nisam fizički mogao (zbog bolesti – prim.autora). No, on je pokazao isečak od 45 sekundi, kao i u samoj najavi vesti Aliju koljača kako rukom prelazi preko vrata i pokazuje kako su klali devojčicu nakon silovanja… Po mom skromnom mišljenju, mislim da smo na pravom mestu zahvaljujući gospodinu Iliću i Vama (Nataši Tasić-prim.autora), jer ste Vi izvor informacija i poleta, postigli veoma mnogo. Koliko ja znam, ovo je prvi put da se u Švedskoj prikaže naš prilog o zverstvima muslimana.”

Na desetine je bilo pisama u gotovo svakodnevnom kontaktu sa našim Janićem, u kojima se postepeno primećuje sve veći uspeh u probijanju informativne blokade.

Glas ovog čoveka čuo se više puta i presudno doprineo da se koliko-toliko ublaži crna, jednostrana slika o Srbima u građanskom ratu.

Iz knjige „Znani i neznani junaci“, g. Miodraga Ilića, direktora Satelitskog programa RTS-a u vreme rata i sankcija Jugoslaviji.