Nisam mislio da će biti toliko teško da se odlučim odakle da počnem sa upoznavanjem posetilaca poratala www.koreni.rs  šta su poslednjih decenija Srbi činili da spreče Srbe u pokušajima da zaustave, ili bar da se umanje, selektivna informisanja i širenje laži o srpskom narodu. Najtužniji deo te neshvatljive i neprihvatljive srpske sramote je u tome da su u vreme građanskih ratova sabotiranja da se u Švedskoj čuje srpski glas i istina, dolazila prvenstveno od predstavnika srpskih organizacija, a ne od Hrvata, Bošnjaka (muslimana u Bosni) ili Kosovskih Albanca. Sa takvim „Srbima“ bi se lako izborili Srbi kojima je primarno bilo da se zaustave laži o našem narodu i zemlji da dirigenti i glavni akteri mnogih kočenja nisu bili naši političari u matici i neki ambasadori Srbije u svetu. Medije u matici tome su davale svoj doprinos tada, a na veliku žalost tako je i sada…

Komentari na prvi tekst sa ovom temom „Loših 100 čine Srbiji veliko zlo…“(1) jasno su pokazali šta ljude zanima. Kolegu koji je vodio samnom razgovor i po dogovoru poslao više pitanja na koja treba da odgovorim, zamolio sam da mi dozvoli da osnov ovog,  drugog dela feljttona o lošim Srbima, a biće ih više, budu mišljenja i predlozi u komentarima koje su postavili Ljiljana, Radovan, Kosovka… a u njima između ostalog napisali:

„Biće interesantno da vidimo šta će biti u sledećem tekstu. Malo je ljudi koji otvoreno govore o onome što njima može štetiti ali nama, većini našeg naroda, sigurno biti od koristi. Znati ono što se sprečava da znamo je siguran prvi korak u bolju budućnost, kako je jednom rekao gospodin Nikola Janic.“

„Na Nikolinom sajtu nalazi se ogromna Arhiva, pa ko zeli da sazna kako se Nikola borio sve godine satanizacije srpskog naroda, za istinu i samo istinu bez da bilo koga uvredi i prozove, moze da se informise…“

„Predlažem gospodinu Janiću da počne od prvog dana kada je u Švedskoj krenu da se bori protiv laži o Srbima i prljave propagande u medijima. Ovo predlažem jer znam šta se sve radilo da se zaustave njegove aktivnosti.“

Pre raspada nekadašnje Jugoslavije sa našim organizacijama nisam imao neke kontakte, a nisam se ni družio mnogo sa našim ljudima. Ne što nisam hteo i želeo nego što moj posao nije imao određeno radno vreme i jedno mesto, a „naši“ ljudi u zapadnim zemljama uglavnom su radili „dan i noć“ da bi zarađenim novacem sebi omogućili što brži povratak u maticu, gde bi kupili parče obrađivog zemljišta ili otvorili neki privatan posao. Da bi se što bolje informisao o dešavanjima u Jugoslaviji pratio sam vesti i druge programe na Švedskim TV kanalima i kupovao skoro sve dnevne i večernje novine. Upoređivao sam objavljivane vesti na Hrvatskim i Sarajevskim televizijama, kao i važnijim Engleskim i Nemačkim. Bio sam iznenađen koliko se isti događaj u TV prilozima i novinskim člancima predstavljao različito, pa i suprotno…

Kada su Jugoslovenski savez u Švedskoj napustili Hrvata i osnovali svoj Hrvatski savez, a kasnije i bošnjaci, dojučerašnji Jugoslovenski, promenio je ime u „Svesrpsko jugoslovenski savez“. U Švedskim medijima nisam mogao da vidim ni jednu njihovu reakciju na objavljene neistine. Nisam video nikog od njihovih predstavnika na televiziji, niti pročitao neki tekst u štampanim medijima. Zvao sam ih telefonom, pisao, molio da ne ćute i objašnjavao koliko je važno da se oglase ispred naše organizacije u Švedskoj… Tišina, muk… a kod naših ljudi sve veći jauk! Lične primedbe i uzvike, širio sam u mojim tekstovima koje su švedske novine objavljivale i učestvovao u emisijama vesti na radiju i televiziji, emisijama suočavanja i tv debata. Znao sam da jedan usamljeni glas jednog čoveka, koji u svoje ime reaguje na pristrasno izveštavanje medija o njegovoj zemlji i narodu, nema ni približno onoliki uticaj koji bi imalo reagovanje ispred organizacije. „Svesrpsko jugoslovenski savez“ a kasnije i novoosnovani „Srpski savez“. Njihovi čelnici nisu mogli, ili nisu hteli to da shvate i prihvate. Preokret (kod mene) bio je onog dana kada sam video poruku koju je urednik Švedske televizije ostavio prevodiocu, zajedno sa snimljenom video kasetom sa ratišta u Hrvaskoj, a na tom papiru je pisalo: „Prevedi ovo tako da bude povoljno za Hrvate…“. O tome sam razgovarao sa dva poznanika koji nisu verovali da „Svesrpsko Jugoslovenski savez“, koji sam upoznao sa time, nije poslao protest pomenutoj tv redakciji. Jedan od njih me zamolio da mu dam broj mog telefona, što sam i učinio, a sutradan se javio D.I. čovek koji je bio član informativnog odbora tog saveza. Njegova ljudska veličina bila je i ostala u tome da ne podržava propagandu i laži bilo kog naroda iz bivše Jugoslavije. Isto kao i ja i on je bio mišljenja da je istinito izveštavanje neophodnost svih naroda i da je takođe neprihvatljivo da se medije zemalja koje su daleko od prostora gde su rasplansani etnički sukobi stavljaju na stranu jednih ili drugih. Ruku na srce, teško je bilo tada naći medije koje nisu pristrasno selektirale događaje i montirale priloge i intervjue svedoka, kada su svedoci bili Srbi koji su govorili o mučenjima, silovanjima i ubijanju srpskih žena i dece. Gore napisana rečenica ne sme se tumačiti kao moje odbijanje da su zločini činjeni i sa srpske strane. Naravno da jesu jer se u ratovima dešavaju zločini, ali ih ni u jednom od ratova, u svim vremenima, nije činio samo jedan narod. Zločine ne čini narod, već pojedinci, a ako bi sabrali zločine nad Srbima izvršene od Hrvata, Muslimana i Albanaca, pa broj tih zločina uporedili sa brojem zločina koje su Srbi počinili nad njima… šta mislite kakav bi bio rezltat? Ali otom, potom…

Gospodin D.I. rekao je da bi bilo od veće koristi i njihovim članovima i našem narodu ako bi govorio i pisao u medijima ispred njihove organizacije. To je uskoro bila i odluka njihovog informativnog odbora, a pre nego što su mi ispred saveza poslali da potpišem ponudu o saradnji… dobio sam kopiju rukom napisanog uputstva od tadašnje predsednice saveza šta će da stoji u tom „Predlogu o saradnji…“. Naglašavam da kopiju tog sramnog uputstva nisam dobio od ranije pomenutog D.I. već od drugog čoveka, člana njihove uprave. Bolje da nikada nisu poslali takvu ponudu i predlog:

Dokument koji su poslali da potpišem bio je odkucan tekst rukom napisano uputstvo o „predlogu o saradnje“… Tuga i čemer srpskog naroda. Verujem da ga ni pacijenti u duševnoj bolnici „Laza Lazarević“ u Beogradu, koji su proglašeni za psihički bolesne i lude, ni u ludilu ne bi potpisali…

Nastaviće se:

U trećem delu feljtona napisaću detaljnije o razlozima i shvatanju čelnika tada u Švedskoj jedine orgaizacije Srba iz Srbije, iz Hrvatske, Slovenije, Bosne (Republike Srpske) i Crne Gore…  Kako, zbog čega i kakva bi šteta bila ovoj srpskoj organizaciji, ako bi reagovali na nekorektno informisanje Švedskih medija, u kome su ponekad i mrtvi Srbi prikazivani kao ubijeni Hrvati…

Nikola Janić

1. „Loših 100 čine Srbiji veliko zlo…“(1)
2. „Loših 100 čine Srbiji zlo…“ (3)