Nikola Janić | Voljena Srbija… (4) Rekli su 1998.

Voljena Srbija… (4) Rekli su 1998. – a danas…?

Kakve veze ima ono što je govorio Aleksandar Vučić, kada je bio ministar za informisanje u vladi Slobodna Miloševića, sa dešavanjima u Srbiji i sa Srbijom danas? Šta je za Srbiju primarno? Da li šta u njoj radi sadašnja vlast, ili šta nisu (u)radili oni koji su imali vlast pre ovih aktuelnih?

Ako je verovati poslanicima Srpske napredne stranke, koje u Skupštine Republike Srbije gledamo i slušamo godinama, onda je važno samo ono šta ”prethodni” nisu uradili, a nikako i nikada šta ne rade ”sadašnji”, oni, koji su na vlasti od 2012.

Skoro ni na jednu primedbu ili konkretno pitanje poslanika opozicije, upućeno ”vladarima”, nije dobijen konkretan odgovor. Umesto objašnjenja, zašto za pet godina nije urađeno nešto (direktno navedeno šta) što je SNS obećao pre dolaska na vlast, slušamo kako se traženi odgovori pretvaraju u monologe, sa optuživanjem prethodne vlasti za njihovu nebrigu o Srbiji, za krađu, za ignorisanje problema naših građana na Kosovu, za…

Transformisanje odgovora u monologe i optuživanje ”prethodnih” umesto da građanima daju informaciju o tome zašto do danas, tokom svih pet godina, to nešto nije urađeno, a za Srbiju je svo vreme štetno i neprihvatljivo, gura se prljavim nogama ”pod tepih”. Bezobrazno tvrde da opozicija nema prava da ih to pita, jer njihova (ona prethodna) vlast, nije to uradila dok su oni bili na kormilu zemlje?!

Ova tranformisanja odgovora u monologe je veoma važna, ozbiljna i obimna tema koju treba odgovorno pokrenuti i upitati se kolika je u svemu prisutna simbioza između jučerašnjice i sadašnjice, ne samo u pojedincima, nego i u mnogim segmentima današnje Srbije.

Ako mogu poslanici SNS u Skupštini Republike Srbije da koriste mogućnost upoređivanja i sećanja, onda to isto mogu i mediji i građani koji „pripadaju“ i poziciji i opoziciji; a sve zato da bi nam transformisane ličnosti, mediji, institucije, međuljudski i međudržavni odnosi i komunikacije bar donekle bili jasniji. Počnimo podsećanjem na reči Aleksandra Vučića od 07. aprila 1998. kada je u Skupštini izjavio:

”Mnogi su danas govorili o tome šta nam se i kako nam se preti po pitanju Kosova i Metohije, zavođenja novih i rigoroznijih sankcija, ili još drastičnijih mera protiv Srbije i srpskog naroda, navodili su istorijske, kulturne razloge, govorili o mnogim činjenicama, o našoj teritoriji, zemlji i vodi, kako rekoše, ali čini mi se da smo malo pominjali i govorili o našem narodu na Kosovu i Metohiji, o ljudima koji dole žive, da je to naše najveće bogatstvo i da je to ono što pre svega ne smemo da izgubimo. Kažu, neki: “Šta nas briga za Kosovo i Metohiju, dole nemamo ni pedalj zemlje, mnogo nas to ne interesuje”.

Zamislite kada bismo na takav način razmišljali i o svim drugim delovima naše Srbije? Pa, danas je Kosovo i Metohija, sutra (kako su nam danas najavila gospoda Murić i Kučević), na dnevnom redu bi bila Raška oblast, potom bi se našli neki pametni koji bi stavili i Srbe iz Vojvodine u takvu poziciju, i tako doveka.

Nikada ne bismo mogli da kažemo – kraj, završili smo pitanje konstituisanja i opstanka naše države i možemo da radimo i živimo kao i sav normalan svet, kao i svi ostali.

U našoj zemlji je naša Skupština (ne ova, već skupština nekadašnje Jugoslavije) ratifikovala sva dokumenta, koja po najvišim međunarodno-pravnim standardima štite prava nacionalnih manjina, i međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, i međunarodni pakt o ekonomskim, socijalnim i kulturnim pravima, i evropsku konvenciju o ljudskim pravima, i sve to na najbolji način sprovodi u delo.

Postavlja se pitanje, šta to nedostaje Albancima na Kosovu i Metohiji? Šta to nedostaje pripadnicima možda i nekih drugih nacionalnih manjina, ili veroispovesti u našoj zemlji? Ne, nedostaje im ništa. Da li loše žive Albanci na Kosovu i Metohiji? Ne. Žive mnogo bolje nego Srbi. Imaju daleko veću ekonomsku moć, jer dobar deo njih ne poštuje zakone ove zemlje, dobar deo njih ne plaća porez našoj Srbiji, a Srbi to plaćaju. Šta im onda nedostaje?

Traže iz Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju da dopustimo njihovim emisarima da oni ispituju šta se to događa na Kosovu i Metohiji, da nam oni određuju kakve mere Vlada Republike Srbije mora da preduzme, šta je to što moramo da učinimo da ih umilostivimo. Kako da poštujemo i da slušamo nekoga ko nas je isključio iz svoga članstva? Postoji li to bilo gde? Ima li bilo kakve logike u tome?

Što se tiče medijske sfere, da malo o tome kažem, ne bih mnogo, dakle iz domena nadležnosti moga ministarstva. Američki informativni centar predstavlja pravu logističku bazu i podršku albanskim separatistima. Znaju to svi odavde. Oni vode medijsku kampanju. Sve što se dogodi i kako se dogodi, oni su u stanju da drugačije predstave, da na potpuno suprotan način prikažu realne događaje, da u svemu pomognu šiptarske separatiste i da posle svega toga kažu, kako su oni dole samo kako bi ustanovljavali stepen kršenja nacionalnih prava pripadnika albanske nacionalne manjine.

Imamo mnogo lepih planina, reka, neka dođu, neka skijaju, neka se kupaju, ili pecaju, biće nam dragi gosti. Ali nam nisu potrebni kao politički emisari, koji će određivati političku budućnost jednog dela naše zemlje, suverene Srbije. Nisu oni nas pitali kakav će status imati Kalifornija, kakav će status imati Bavarska, kakav će status imati Alzas. Nećemo ni mi njih pitati kakav državno-pravni status treba da imaju Kosovo i Metohija. Ustav Srbije nam je to odredio, građani Srbije poverenjem koje su dali i poslanicima u Narodnoj skupštini i ovoj vladi Republike Srbije, o tome su već dovoljno rekli.

Malo pre je predstavnik SPO ovde predstavnicima Vlade zamerio što su zaboga, eto, odgovarali na optužbe nekih drugih političkih stranaka. Pa, ne mislite valjda da kada neko uđe u Vladu, da on postaje nemušt ili nem, pa neće da odgovara svojim političkim protivnicima, nego će da pušta da ga oni napadaju, a da on ništa ne učini. Nikada ne bih koristio onakve izraze kao što su: glupost, kratka pamet itd., ali to je neko drugi izdiktirao, nekome drugome je to palo na pamet.

A čovek, koji je malo pre bio za ovom govornicom je doslovce rekao – da NATO nije jednostran i da akcije NATO pakta moraju biti podržane. To se nama nikada neće dogoditi i zato još jedanput pozivamo i sigurni smo da će građani Srbije i srpski narod, ukoliko narodni poslanici i Narodna skupština donese odluku o raspisivanju referenduma, reći da ne prihvataju strane pritiske, strane ucene, ili kao što neko pre neko veče na televiziji reče od poljoprivrednika – samo nemoj više da nam pomažu. Hvala vam. Možemo to mi i samo“.

To reče tadašnji Aleksandar Vučić. Istog dana u istoj Skupštini gospođa Sanja Čeković reče sledeće:

„Srpski pokret obnove smatra da je najpreče junaštvo svih nas da Evropa, Amerika i ceo svet od nas saznaju mnogo toga što ne znaju o Kosovu, jer se ovde pola veka vrše najgrublji falsifikati kosovske istine i čine zločini nad srpskim narodom u oblasti u kojoj smo rođeni kao nacija.

Ko zna u Kontakt grupi da je na početku Drugog svetskog rata, posle svih vekovnih progona Srba, Albanaca i Srba na Kosmetu bilo približno jednako?

Ko zna da su za vreme Drugog svetskog rata Srbi imali dva antifašistička pokreta otpora, a da su Albanci u službi fašističkog okupatora sa Kosova proterali više od 100 hiljada Srba i ubili oko 20 hiljada Srba?

Tek pre dva dana u “Njujork-tajmsu” sa čuđenjem saznao se delić ove istine. Ko zna da je na Svetog Savu, 1950. godine, po nalogu nove komunističke vlasti, minirana crkva Hrista Spasitelja u Đakovici, Spomen-kosturnica 5.000 srpske dece, koja su umrla od gladi, u Prvom svetskom ratu, kada se srpska vojska povlačila preko Kosova i Albanije?

Ko zna u svetu da su od cigala te crkve – mučenice sagrađeni javni klozeti u Đakovici?

Ko zna da je od 1945. do 1990. godine iseljeno i prognano sa Kosova oko 400 hiljada Srba? Nema ni jednog razloga da u ime ma koje ideologije skrivamo ovaj veliki zločin nad srpskim narodom, u njegovoj rođenoj zemlji“.

Na portalu www.koreni.rs čitaćete uskoro mnoge dokaze da su posle građanskog rata na području bivše Jugoslavije i Nato bombama od Srbije otetog Kosova, mnoge srpske „patriote“ i ovde i tamo, dale svoj „patriotski doprinos“ da spreče iznošenje globalne istine o dešavanjima tokom raspada bivše Jugoslavije i građanskih ratova na njenom prostoru. I tada i sada isto to su činile (i čine) vladine institucije u Srbiji. Kao da im nije obaveza da spreče širenje neistine o Srbima i svet upoznaju sa istinom o stradanjima, proterivanju i ubijanju srpskih civila…

Da ponovim: Srbima to čine Srbi, sa kojima smo se, ne tako retko, borili više nego sa muslimanima iz Bosne, Hrvatima, ili Šiptarima sa Kosova, da bismo nesmetano upoznali javnost, u zemljama u kojim živimo, o stradanju našeg naroda… Odatle i radni naslov knjige u pripremi:

„Bože, ja sam Srbin… spasi me od Srba“