U poslednjem, petom tekstu serije ”Tužno i sramno, nažalost istinito”, objavio sam deo pisma i mog odgovora zameniku nekadašnjeg ministra informacija Aleksandra Vučića i sadašnjem direktoru Turističke organizacije Beograda, Miodragu Popoviću, sa najavom nastavka tog teksta. Prošlo je dosta vremena, a da nastavak nisam objavio iz razloga što su dešavanja zadnjih nedelja sa Srbijom i Kosovom takva da sam od toga odustao. Svima, posebno onima koji su pročitali taj peti deo, iskreno se izvinjavam. U međuvremenu sam dobio i više mejlova sa pitanjem zašto nema nastavka, pa sada objavljujem moj tekst napisan tih godina, koji će im biti (nadam se) dovoljno objašnjenje, tim pre što je u simbiozi sa tadašnjim i sadašnjim Popovićem i Vučićem. Aktuelan je i danas, kada mediji daju vreme i prostor isključivo Vučiću i drugom članovima SNS-a da papagajski govore o tome šta su nekada radili, govorili i obećavali, predstavnici sadašnje opozicije, kada su bili vlast. Nisam pristalica ni jedne stranke, ali mislim da je vreme da se (bar malo) podsetimo i na to šta su tada (ne)radili i govorili i oni koji su sada megafoni o „bivšima“…? U tom tekstu sam, između ostalog, napisao:

„Satelitski program RTS-a emitovao je 24-og januara emisiju ”Na direktnoj liniji” koja je ovog puta kao goste u studiju imala ministra informacija Aleksandra Vučića i njegovog zamenika Miodraga Popovića. Slušali smo njihove tvrdnje o Kosovu, o demokratiji, o pristrasnosti medija i o Klintonovom ”bolesnom” seksu. Ceo program sveo se na tvrdnje o nedemokratskom svetu i demokratskoj Srbiji koju, demokratsku ili nedemokratsku, kao i njen narod, volim onakve kakvi su. Njihov sam mikroskopski deo i uvek sam spreman da se suprotstavim jednostranom informisanju švedskih medija i svim nepravdama koje se našem narodu svakodnevno nanose. Ali kao i uvek i sada je uspeh takvim suprotstavljanjima zavisan od poslovice koja glasi:

”Da bi mogli da govorimo o tuđoj prljavštini, neophodno je da prvo uklonimo skupljeno đubre pred svojim vratima”.

Da li je RTS u okvirima te često pominjane demokratije otvoreniji i slobodniji od mnogih medija zapadnih zemalja? Nije! To nikada neće ni moći da bude dok je zamenik ministra za informisanje vlade Republike Srbije istovremeno i glavni urednik njegovog satelitskog programa. Ovakav direktan uticaj vlade na medije jedinstven je u celoj Evropi. Ministar informisanja, gospodin Vučić, izneo je i tvrdnju da ”ni jedan deo naše zemlje nije okupiran”? Istog dana dok slušamo njegovu tvrdnju na RTS-u u švedskom dnevnom listu ”Dagens Nyheter” čitamo sledeće redove.

”Iza nas najzad ostaje pojas ničije zemlje, koji se nalazi između srpske i albanski kontrolisane teritorije. Komandant kontrolnog punkta traži nam pasoš. Pasoš? Da, dokument kojim se potvrđuje da je Adem Demaći, politički predstavnik oslobodilačke vojske Kosova, garantovao da smo mi novinari, a ne srpski špijuni. Prevrćem po novčaniku i vadim papir koji je napisan Demaćijevom rukom. Propuštaju nas. Ovo je još jedan pokazatelj da je UČK na putu da jednostrano proglasi neku vrstu ”Republike Kosovo” sa mnogim karakteristikama nezavisne države sa kontrolisanim graničnim prelazima, formalne dokumente za ulazak, vojskom, svojim zakonima i uredbama… Kada se magla podigla, nekoliko desetina kilometara napred, vidimo rovove po brdašcima i mitraljezima naoružane straže koje nas prate kroz dvoglede. U ispražnjenom selu, iza još nekoliko kontrolnih punktova, susrećemo očigledno sigurnog u sebe komandanta oslobodilačke vojske Kosova koji kaže: ”Spremni smo da bilo kada odbijemo svaki pokušaj srpskih snaga da se probiju na našu teritoriju”. Poplaveli od hladnoće vojnici oko njega imaju minobacače i raketne puške većeg kalibra. Dogovor o prekidu vatre između Richarda Holbruka i Slobodana Miloševića oktobra meseca takođe je i za njih izazov da povrate od UČK ranije ”oslobođene” teritorije koje su izgubili za vreme velike srpske ofanzive krajem leta – možda 40 procenata Kosova. Plus još malo: skoro ceo trougao između Podujeva, Mitrovice i Prištine izgleda da je sada po prvi put pod kontrolom UČK-a.”

Uz svo dužno poštovanje samog ministra, po pitanju ”okupacije” ili ”ne okupacije” bilo kog dela naše zemlje, prisiljen sam da ovog puta verujem opisu švedskog novinara. Da ne bi opet ulazio u konflikt sa vladinim predstavnicima spreman sam da ovih više od 40% Kosova ne nazivam ”okupiranim” već da se skromno zadovoljim istinom da taj deo naše zemlje ”kontrolišu” Šiptari. Međutim i po cenu ”zameranja” moram da postavim pitanja:

Ko je u zemlji odgovarao, ko je smenjen sa položaja ili ko je podneo ostavku, što se toliko čekalo sa zaustavljanjem šiptarske ”kontrole” nad teritorijom Srbije i SRJ? Da li je iko ikada objasnio narodu zašto se dozvolilo da se Kosovo išara šiptarskim rovovima i zašto je povraćaj zaposednute zemlje počeo tek nakon velikog naoružanja Šiptara koje im sada omogućuje da se pored već zauzetih prostora ”još malo prošire”? Odgovor na ova pitanje je kratak: Niko.

Tokom pomenutog TV programa Vučić i njegov pomoćnik Popović tvrdili su da je internet stranicu njihovog ministarstva u oktobru mesecu posetilo više od milion ljudi, uglavnom onih koji žive van granica Srbije? Čuli smo i njihove pozive, obećanja i tvrdnje, da ministarstvo svima ko im se obrati šalje materijale sa brošurama, video trakama i CD pločama?!

Ove njihove tvrdnje su suprotne iskustvu i svedočenju organizacije ”Glas Srpskog Naroda” iz Švedske koja je tokom poslednjih osam godina u ovoj zemlji vodila bitku protiv jednostranog informisanja švedske javnosti o događanjima na prostoru bivše i sadašnje Jugoslavije. Međutim od septembra meseca pomenuti ”Glas Srpskog Naroda” nije dobio od ministarstva nijednu traženu informaciju. Da li je saradnja Ministarstva i ove organizacije prekinuta samo zbog kritike upućene ministarstvu, ma da su znali da je jedina uspevala da na švedskoj televiziji iznosi dokaze o zverstvima šiptarske strane i u dnevnoj štampi objavila više članaka o Kosovu?

Ono što je ministar Vučić u emisiji zamerao zapadnim političarima i medijima, odnosno da odbijaju da saslušaju i drugu stranu, veoma često je upražnjavano od njega kao ministra tada i predsednika Srbije sada. Da je ministarstvo informacija ranije i uz pomoć dokazanih pojedinaca i srpskih organizacija efikasnije prezentiralo svetskoj javnosti činjenice, video snimke i dokaze o kontinuiranim kidnapovanjima civila; o ubistvu srpske mladosti dok su u kafiću u Peći bezbrižno (ne sumnjajući u sposobnost države da im pruži zakonom zagarantovanu zaštitu) ispijali svoju zadnju Coca Colu; o krematorijumu u Klečki gde su spaljivani Srbi; o ubistvima civila u Glođanima i drugim zločinima počinjenim od šiptarske strane, sigurno je da tragedija u selu Račak ne bi imala ovakvog odjeka i bila tako pogubna za Srbe i Srbiju, kao što se desilo.

Umesto takvog angažovanja najbliži saradnik gospodina Vučića odbijao je (a Vučić je o tome bio obavešten) da omogući materijale o stradanju srpskog naroda na Kosovu. Razlog ove neverovatnosti koja se može dokazati, bio je što je predstavnik srpske organizacije koja u zemlji svog delovanja dokazano uživa ugled i veoma uspešno širi istinu o nama, izneo u Srbiji opravdanu i činjeničnu istinu o arogantnosti, neznanju i neradu predstavnika vlade i države.

Ministarstvo je nesposobno i nekvalifikovano da bi zadovoljavajuće znalo funkcionisanje i način razmišljanja javnosti zapadnih zemalja. Još gore od toga je ubeđenost pojedinih viših službenika ovog ministarstva da su samo oni sveznajući. Produkt takvih iluzija često je uzrok ignorisanja predloga i saveta organizacija i pojedinaca koji decenijama uspešno funkcionišu u tim sredinama i zemljama.

Dešavanja i okruženje u kome nam se danas nalaze narod i država nije takvo da bi smeli dozvoliti da tvrdoglavost, emotivna reagovanja i povređena sujeta pojedinca bude razlog da ne koristimo sve mogućnosti srpskog rasejanja, za neophodno i hitno potrebno organizovano širenje istine o dešavanjima na Kosovu. Neko od ove gospode, ministar Vučić ili njegov zamenik Popović, reče u studiju da se za provlačenje istine o Kosovu treba koristiti ”svaka i najmanja pukotina”. Šta vredi što ova gospoda tu istinu javno izjavljuju u TV emisijama, kada, jedan od njih dvojice zbog lične povređenosti svesno i planirano (a drugi takođe svesno to dozvoljava) zatrpava ne male pukotine, nego profesionalno već probijene tunele i stvorene kanale kojima se u švedskoj širila, i širi se i dalje, istina o Srbima i Srbiji.

Ta i takva ”bolest” mnogo je ozbiljnija i pogubnija za srpski narod i državu od ”bolesti” gospodina Klintona. Za sve Srbe bilo bi veće koristi kada bi u medijima i u programu RTS-a, mogli slobodno da diskutujemo kako da izlečimo ”njihovu bolest”. Umesto demokratskih pomeranja, glavni urednik programa redakcije nacionalne televizije i istovremeno zamenik ministra za informisanje Republike Srbije, gospodin Miodrag Popović, zdravim i odlučnim Srbima zabranjuje pojavljivanje na RTS-u i uskraćuje njihovim organizacijama mogućnosti širenja dokaza o terorističkim delovanjima Šiptara na Kosovu.

Oni koji činjenicama kritikuju, oni su ti koji vole i narod i državu. Drugi, oni koji sve vreme isključivo vide slike i opise događanja u matici onako kako ih vide ministri ili diplomatski predstavnici vlasti u pojedinim zemljama, oni prvenstveno vole sami sebe. Takvi ljudi ostaju uvek neuverljivi i u svetu neprihvaćeni glasnogovornici interesa svog naroda. Egzistencijalno je neophodno da i jedni i drugi danas budemo samo združeni Srbi.

Ko hoće treba i može bez smetnje da bude i patriota – ali bez teatralnosti i svakodnevne upotrebe ove skupocene i svete reči.

Nikola Janić

Tekst je objavljen: 25. septembra 2018.
_______________________________

Voljena Srbija… Zagađena mržnjom i lažima

Voljena Srbija… (2) Udaranje puškama u potiljak

Voljena Srbija… (3) Kancelarija (ne) za KiM

Voljena Srbija… (4) Rekli su aprila 1998 – a danas!

Voljena Srbija… (5) I razum i patriotizam, zajedno!

Voljena Srbija… (6) Ignorisanje Ustava u Narodnoj skupštini

Voljena Srbija… (7) Engleski na ćirilici…

Voljena Srbija… (8) Blindirana vozila i tamna stakla?

Voljena Srbija… (9) Narcisi nisu Kosovski božuri…

Voljena Srbija… (10) Da se to desilo Albancima…

Voljena Srbija… (11) Tužno i sramno, nažalost istinito…

Voljena Srbija… (12) Tužno i sramno, nažalost istinito (2)

Voljena Srbija… (13) Tužno i sramno, nažalost istinito (3)

Voljena Srbija… (14) Tužno i sramno, nažalost istinito (4)

Voljena Srbija… (15) Tužno i sramno, nažalost istinito (5) Odgovor Vučićevom pomoćniku…

Voljena Srbija… (17) Tužno i sramno, nažalost istinito (7) Fotografije su istina, a reči laž!

Voljena Srbija… (18) Tužno i sramno, nažalost istinito (8) Čudna vrednovanja u čudnoj Srbiji…